Na glinenoj tablici iz Mesopotamije sačuvana je pesma o postanju zubobolje: crv pred bogovima traži dom, odbija voće i moli da živi među zubima i desnima, da pije krv i grize koren. Zapis je star hiljadama godina i predstavlja najstarije poznato objašnjenje karijesa.
Ista ideja, crv u zubu, javlja se nezavisno u Egiptu, Kini, Indiji i po celoj Evropi, i drži se neverovatno dugo: još u osamnaestom veku evropski vidari su „isterivali crva" dimom bunike nad žarom. Ono što bi pacijent potom video u pepelu, semenke koje pucaju i uvijaju se, ličilo je na male crve, pa je zabluda sama sebi proizvodila dokaze.
Mikroskop umesto crva
Prvi ozbiljan udarac legendi zadao je trgovac tkaninama iz Delfta. Antoni van Levenhuk je 1683. sopstveni zubni plak stavio pod svoj mikroskop i opisao sitna bića koja se pomeraju, prve zabeležene bakterije u istoriji. Ironija je potpuna: u zubu zaista žive sićušna stvorenja, samo hiljadama puta manja od crva i mnogo brojnija.
Konačan raskid stigao je 1728. u knjizi „Le Chirurgien Dentiste" Pjera Fošara, čoveka koga struka zove ocem moderne stomatologije. Fošar je crva odbacio, karijes povezao sa šećerom i opisao zahvate koji se u prepoznatljivom obliku rade i danas.
Stari majstori bez teorije
Zanimljivo je da su ruke često bile ispred glave. Etrurci su još u sedmom veku pre nove ere pravili mostove od zlatne trake koji su nosili zamenske zube. Maje su u prednje zube živih ljudi ugrađivale pločice od žada i pirita, izbušene tako precizno da mnoge nikada nisu izazvale infekciju. Objašnjenje bolesti bilo je pogrešno skoro četiri milenijuma; zanat je, začudo, veliki deo tog puta bio sasvim ozbiljan.
