Kada biste tražili najtvrđi materijal koji ljudsko telo proizvodi, ne biste ga našli u kostima. Zubna gleđ je oko 96 odsto mineral, uglavnom hidroksiapatit, i po tvrdoći nadmašuje kost, sedef i većinu čelika sa kojima se sreće: nož ostavlja trag na dasci, a na zubu ne.
Ta tvrdoća ima cenu. U gleđi nema živih ćelija, nema krvnih sudova i nema nerava. Ćelije koje je grade, ameloblasti, završe posao pre nego što zub izbije i tada odumru. Slomljena kost zaraste; okrnjena ili istopljena gleđ ostaje takva zauvek. Sve što telo ume jeste da površinu popravlja mineralima iz sline, atom po atom, i to samo dok je oštećenje plitko.
Neprijatelj nije šećer, nego kiselina
Gleđ počinje da se rastvara kada kiselost u ustima padne ispod pH 5,5. Bakterije u zubnom plaku jedu šećer i izlučuju kiselinu, ali kiselina dolazi i direktno: gazirana pića, limun, energetska pića, često i vino. Zato je navika da se zubi peru odmah posle kisele hrane loša ideja: četkica tada glača omekšalu površinu. Pola sata čekanja daje slini vreme da vrati minerale na mesto.
Zašto zubi nisu beli kao papir
Gleđ je poluprovidna, gotovo staklasta. Boju zubu najvećim delom daje dentin ispod nje, koji je prirodno žućkast. Zato zubi s godinama izgledaju tamnije: gleđ se troši i tanji, pa dentin sve više prosijava. I zato veštački, kredasto beli zubi izgledaju veštački: pravi zub ima dubinu, kao kamen, a ne kao farba.
Fluorid iz paste ugrađuje se u površinu i pravi fluorapatit, jedinjenje otpornije na kiselinu od prirodnog minerala. To je cela tajna: gleđ se ne može zalečiti, ali se može učiniti tvrđom nego što je izrasla.
