Džordž Vašington je na dan inauguracije 1789. imao tačno jedan svoj zub. Sve ostalo bile su proteze, i tu počinje najtrajnija legenda američke istorije: da je prvi predsednik nosio drvene zube. Nije. Nijedna od njegovih sačuvanih proteza ne sadrži ni komad drveta.
Sadržale su gotovo sve ostalo: ploče izrezane od slonovače nilskog konja, ljudske zube, zube krave i konja, osnovu od legure olova, zlatnu žicu i spiralne opruge koje su gornju i donju vilicu razdvajale tolikom silom da je Vašington morao svesno da drži usta zatvorena. Na portretima zato izgleda stisnuto i natečeno: proteza mu je menjala oblik lica.
Odakle onda drvo u priči
Slonovača u ustima stari kao i zub: upija boju od vina, čaja i duvana, a po njenoj površini vremenom se pojave tamne pukotine nalik godovima. Posetioci koji su protezu videli decenijama kasnije iskreno su verovali da gledaju drvo. Legenda je bila logičan zaključak iz pogrešnog dokaza.
Manje poznat i manje prijatan deo priče: zubi u protezama tog doba često su bili pravi, ljudski. Vašingtonove knjige troškova beleže da je 1784. platio zube otkupljene od živih ljudi, među njima i od robova sa sopstvenog imanja. Trgovina zubima bila je tada uobičajena i surova.
Zubi sa Vaterloa
Posle bitke kod Vaterloa 1815. sa poginulih vojnika, mahom mladih i zdravih, sakupljene su desetine hiljada zuba i prodate zubarima u Londonu. Proteze su se godinama reklamirale kao „zubi sa Vaterloa", i to je bila oznaka kvaliteta, a ne skandal.
Danas nedostajući zub zamenjuje implantat u kosti i keramička krunica na njemu, po obliku i boji izrađena za konkretna usta. Vašington bi za to dao, po sopstvenim rečima iz pisama, gotovo sve: zubna bol pratila ga je ceo odrasli život.
